Kad mi je stigao iz Bačke Palanke, odmah sam se zaljubila, a onda sam odvela svog PRELIJEPOG ŠI CUA na šišanje, i čovjek mi je rekao: “Gospođo, ja moram nešto da vam kažem, smijem? “

Nikad nisam bila neki ljubitelj pasa. Valjda još od onog jazavičara što mi je otkinuo meso s noge kad sam bila mala. Nisam ih se ni plašila. Jednostavno – kućni ljubimac u vidu psa nije bio moja šolja čaja ni kad sam bila dijete, a naročito sad kad multitaskujem na sve strane, pa vrlo često ni ono što moram ne mogu da stignem.

Ipak, našoj maloj porodici pridružio se Kokos. Čupav, mali, bijeli sa braonkasto-crnim tufnicama, kad su ga donijeli iz Bačke Palanke više je ličio na mješavinu debeljuškastog hrčka i zeca nego na psa. Dugo su ga djeca tražila. A ja sam dugo odbijala uz hiljadu i jedan izgovor. Više nisam imala kud. Bacili smo se zajedno u potragu.

pass

Bišon, maltezer, jokširski terijer, razne rase su dolazile u obzir…Gledala sam, čitala, tražila, ali to jednostavno nije bilo to. I tako su prolazili dani, a potraga je trajala. Dok ga jednog dana nisam vidjela. Znala sam da je to on. Ši cu. Ljubav na prvi pogled.

Petoro njegovih braće i sestara gledaju u jednu stranu, samo on u drugu. Svi se bore za hranu, on strpljivo čeka u redu…

Kokos je kod nas u maloj kutiji punoj papira. Imao je šest nedjelja, klizave nožice, najslađi pogled na svijetu i najtužniji glasić kad ga niko ne gleda. Manipulator mali.

Ali imam ja iskustva s ovo dvoje, ovaj mali me neće prevariti svojim slatkim repićem i tužnim očima. Nećeš ga majci, mislim se. Hoću, misli on. Tako mali. Kažu, osjete oni ko je mama. Izgleda da je stvarno tako. Pa kad je gladan, prvo se meni obraća, sve vrijeme ide pufna za mnom, mota mi se oko nogu, toliko da se bojim da ću ga slučajno zgaziti. Zasad samo moje papuče jede. Noću kad mu se ne spava, plače pored mog kreveta I traži da ga podignem. I sva strogost pada u vodu, jer beba je beba, a majka je majka.

I tako je ova majka iščitala o njemu sve što postoji, vodala ga uredno kod vetrinara na pregled, vakcine, dobila za njega pasoš, naučila kakav je ši cu karakter, šta voli da jede, da li voli da ostaje sam…

I poslije osam mjeseci palo je prvo šišanje. Kaže mi grumer, pa zar niste rekli da dovodite ši cua. Ja kažem da, da, to je on, naš Kokos. I odlazim razmišljajući kako poslije prvog šišanja on više neće biti beba, kako će od pufnastog bucka sa paperjastim perjem on postati prvi pravcati dječak.

Kad smo za sat vremena došli po njega, on iskače iz kaveza od sreće, a čovjek što ga je šišao oprezno mi se obraća i kaže: “Slušajte gospođo, nije moje da vam kažem, ali… Da li mogu da vam kažem nešto, smijem? Ovo nije ši-cu… Ovo je pekinezer”.

Štaaaa? Kako mislite nije? Kaže mi da mu vjerujem, da je ošišao u životu na hiljade pasa i da ovo jednostavno nije ši cu, da oni imaju okrugle oči, zdepaste, buckaste noge, a vidite njega, kao vižla.

Pa jeste, ošišan je nekako mršav, mislim se. Nesrećan što mi takvu vijest baš on saopštava, da ublaži neprijatnost, otvara mi na desetine foldera sa slikama ošišanih ši cua. Ja gledam li gledam, pa mi liči, pa mi i ne liči. Vaš pas je, kaže, carski pekinezer, jedino što je pomalo neobično jeste što je bijel.

I pokazuje mi slike tog pekinezera. Stvarno, isti Kokos, nema šta.

Bože, pa mi imamo pekinezera, a nismo ni znali. Nastavi čovjek od svoje neprijatnosti, jer ne zna koliko meni to zapravo nije važno, da mi objašnjava koliko samo ljudi kupi jednog psa misleći da je kupio nekog drugog.

pas

Najviše, kaže, voli, kad mu ljudi dođu sa pomerancima, a on zna da nije pomeranac. Za par mjeseci oni izrastu veliki kao lisice, vlasnici se hvataju za glavu, ali već su ih zavoljeli pa im na kraju bude sve jedeno. Da li je to ono na šta računaju prevaranti?

A je se odjednom sjetim uzgajivača koji nam je prodao psa. Svaki dan me je zvao da pita kako je, da li se adpatrirao, da li jede. Čak sam mu i slike slala da ga uvjerim kako dobro brinemo o njemu. Zašto bi takav čovjek lagao? Nema mi logike,prenosi Žena.Blic.

I odjednom mi postade žao i pekinezera, pa zar su oni toliko bezveze da ih baš niko ne bi kupio.

Uljavi su, kažu.

Moj Kokos nije.

Pa onda razmišljam, kako mi veterinar to do sada nije rekao. Iskreno, ne znam. A i kao da je važno.

Meni lično, potpuno je sve jedno da li je Kokos pekinezer ili ši cu, ja ga volim, pa ga volim. On sve ovo ne čuje pa, srećom, neće imati ni krizu identiteta. Jedino što sad treba ponovo da ga upoznam. Ili možda i ne moram.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *