Jedan neočekivan razgovor u kuhinji
Moj suprug i ja vjenčali smo se ovog ljeta i živimo u malom, iznajmljenom stanu od 50 kvadrata. Oboje radimo i imamo pristojne plate, i zaista osjećamo da je ovo savršen početak našeg zajedničkog života. Za sada nam ništa više ne treba – kad dođu djeca, biće i veći stan.
Jednog dana, vraćala sam se s posla i svratila u restoran kineske hrane blizu našeg stana. Mislila sam da će mi se muž pridružiti, ali nije mogao, pa sam brzo nešto pojela i krenula kući.
Kad sam stigla, sjedio je za kuhinjskim stolom, zamišljen. Pogledao me ozbiljno i rekao:
„Dođi, moramo da popričamo.“
Srce mi je počelo da lupa – pomislila sam na najgore.
Sjela sam, a on me pogleda i kaže:
„Draga, moram ti nešto reći… ali nemoj da se ljutiš… Moraš naučiti nešto da skuhaš. Ja više ne mogu jesti kinesku hranu svaki drugi dan – mislim da je vrijeme za domaću supu!“
Od tolikog straha šta će mi reći – pukla sam od smijeha!
I dan-danas, kad se toga sjetim, nasmijem se do suza. To je jedna od onih malih situacija koje pamtiš zauvijek – jer u njima ima i ljubavi, i humora, i svakodnevice koja nas zbližava.
