Iskustvo jedne majke: „Nisam je volela, ali sam naučila da je poštujem zbog mog sina“
Moj sin je pre pet godina doživeo težak emotivni udarac – vjerenica ga je ostavila neposredno pred svadbu. Godinama se borio s depresijom, zatvarao se u sebe, a mi, kao roditelji, činili smo sve što smo znali, ali bez velikih promena.
Pre oko pola godine upoznao je novu devojku. Na prvi pogled, delovala je potpuno drugačije – snažna, direktna i odlučna. Priznajem, nisam je odmah zavolela. Imala sam utisak da ga menja, da nas udaljava, i to mi je teško padalo.
Kada mi je sin rekao da su se verili, nisam mogla da ćutim. Rekla sam mu sve što sam mislila, u naletu emocija i brige. Posvađali smo se. Bio je to bolan trenutak za oboje.
Nekoliko dana kasnije, neko je pozvonio na vrata. Bila je to ona. Sama. Došla je da razgovara.
U tih sat i po, slušala sam bez prekidanja. Rekla mi je mnogo toga – kako nas je moj sin upoređivao s njenim roditeljima, kako je tek uz njenu podršku shvatio koliko mu je podrška falila. Da zato sada izbegava kontakt. Da smo ga možda nesvesno gušili u želji da mu pomognemo.
Pokušala sam da se branim, ali shvatila sam – nije došla da nas napadne, već da zaštiti čoveka kog voli. Rekla mi je:
„Ne moramo se voleti. Dovoljno je da se poštujemo. Jer on ispašta zbog toga.“
Te reči su mi ostale urezane.
Danas, iako možda još uvek nemamo bliskost kakvu bih želela, poštujem je. Jer vidim koliko se moj sin promenio – nasmejan je, okružen prijateljima, radi posao koji voli, ponovo veruje u ljubav. I sve to, delom zahvaljujući njoj.
Zbog toga sam odlučila da ne budem prepreka njihovoj sreći. Ako mogu da učinim da njihov zajednički život bude lakši, učiniću to. Ne zbog mene – već zbog sina.
Ne moraš odmah voleti svakog ko uđe u tvoj život. Ali poštovanje i spremnost da se razume tuđa priča – to uvek možemo pružiti.
