Priča o dva brata i snopovima pšenice
Bila jednom dva brata. Jedan je imao suprugu i djecu, a drugi je živio sam. Od svoje majke naslijedili su veliku njivu koju su zajedno obrađivali. Sve što bi im njiva donijela – pošteno bi podijelili.
Jedne godine posijaše pšenicu. Kada je dozrela, požnješe je i povezaše u snopove, pa podijeliše u dvije jednake gomile.
Te noći, brat koji je bio samac poče razmišljati:
„Moj brat ima porodicu koju treba da izdržava. Nije pravedno da dobijemo jednako. Uzeću nekoliko svojih snopova i prenijeti ih na njegovu gomilu.“
I tako je i učinio, tiho, bez želje da ga iko primeti.
Ali u isto to vrijeme, i drugi brat se probudio i rekao svojoj ženi:
„Moj brat je sam, sve radi sam. Trebalo bi da ima više, jer nema nikog da mu pomogne. Uzećemo nekoliko snopova i prebaciti ih na njegovu stranu.“
I oni to učiniše, tiho i nenametljivo.
Ujutru, kada su braća došla na njivu, snopovi su opet bili jednaki – baš kao i dan ranije. Zbunjeni, nisu znali šta se desilo.
Sutradan su opet učinili isto – svaki je pokušao drugome da da više. I opet, snopovi su ostali jednaki.
Treće noći, dok su krišom nosili snopove jedan drugom, sretoše se na pola puta. Kada su shvatili šta se dešavalo, nasmejaše se, zagrliše i osetiše snagu bratske ljubavi i uzajamne brige.
Ljudi iz sela, kada su čuli ovu priču, duboko dirnuti, odlučiše da upravo na tom mestu sagrade bogomolju – kao simbol nesebičnosti, ljubavi i zajedništva.
