Zaljubila sam se u tišini jedne bolničke sobe
Tokom stručne prakse u jednoj bolnici, upoznala sam momka koji se bori sa teškom bolešću. Bio je mlad, vedar i po izgledu niko ne bi pretpostavio kroz šta prolazi. Ispričao mi je da je bio student treće godine arhitekture, ali je zbog bolesti morao da prekine studije.
Rekao je da se sa bolešću bori već duže vreme. Najviše me pogodilo kada je pomenuo da ga odavno niko od prijatelja nije posetio, iako ih je, kako kaže, nekada imao mnogo.
Ta rečenica me duboko dirnula. Obećala sam mu da ću dolaziti svakog utorka. I od tada – nisam propustila nijedan.
Već četiri sedmice igramo šah, rešavamo ukrštene reči i pričamo o svemu. I negde između tih malih trenutaka – shvatila sam da sam se zaljubila. Ne u bolest, ne u situaciju, već u njegov karakter, mirnoću, hrabrost i način na koji se i dalje smeje uprkos svemu.
Znam da vreme donosi neizvesnost, ali se iskreno nadam da će se oporaviti. Jer neko s takvom snagom duha zaslužuje još mnogo šansi. I ljubavi.
