“Mi nismo bili različiti – bili smo ljudi”: Inspirativna priča nane Zibe o suživotu sa pravoslavnim sveštenikom
U vremenu kada se razlike često stavljaju ispred zajedničkih vrednosti, priča nane Zibe iz Visokog, malog grada u Bosni i Hercegovini, pruža izuzetan primer suživota, međusobnog poštovanja i istinske ljudske topline. Ova jednostavna, ali duboka ispovest pokazuje da vjera ne mora da deli ljude – naprotiv, može da ih zbliži.
Nana Ziba, muslimanka koja s ponosom nosi svoju maramu, četiri godine je živela u istoj kući sa pravoslavnim sveštenikom. Ono što su mnogi smatrali nemogućim, za njih dvoje je postalo prirodan način života – svakodnevno deljenje prostora, ali i poštovanja, razumevanja i duboke ljudske povezanosti.
Kako je sve počelo: Zajednički dom u vremenu nesigurnosti
Po povratku iz inostranstva, Ziba se nastanila u Visokom. U tom periodu, zbog stambenih okolnosti, došlo je do nesvakidašnje situacije – delila je kuću sa sveštenikom koji je službovao u obližnjoj pravoslavnoj crkvi. Iako su dolazili iz različitih religijskih tradicija, ono što su podelili bilo je mnogo dublje: svakodnevni život ispunjen uzajamnim poštovanjem i mirom.
Ziba sa osmehom priča o tom periodu i naziva ga “papina rezidencija”, u šali, ali i s toplinom. Kaže da se nikada nije osećala nepoželjno. Naprotiv, njena vera, marama i običaji bili su prihvaćeni sa punom prirodnošću. Mogla je slobodno da obavlja svoje molitve, slavi svoje praznike i živi u skladu sa islamskim vrednostima – baš kao što je i on činio sa svojim pravoslavnim običajima.
Jedna rečenica koja je sve objasnila
Jedan događaj posebno joj je ostao urezan u sećanju. Sveštenik se, vraćajući se sa liturgije, obratio njenom mužu i rekao:
“Mudra majko, ti njeguj svoju vjeru, a ja ću svoju. To je bogatstvo, a ne prepreka.”
Ta jednostavna rečenica u sebi je nosila mudrost generacija i poruku tolerancije koju bi svet danas trebalo da ponovi.
Bez nametanja, bez osuda – samo međusobno poštovanje
Tokom godina koje su proveli pod istim krovom, nikada nisu pokušavali da promene jedno drugo. Nije bilo religijskih rasprava, pokušaja ubeđivanja ili nametanja. Umesto toga, svakodnevno su učili jedno od drugog – o običajima, o porodici, o zajedničkom življenju. Oboje su, kako Ziba kaže, “čvrsto stajali u svojoj veri, ali još čvršće u ljudskosti.”
Hidžab kao izraz identiteta, vere i slobode
U kontekstu Zibine priče, posebnu pažnju zauzima i njeno nošenje hidžaba. Za nju, kao i za mnoge žene širom sveta, hidžab nije samo komad odeće, već duboko ličan i duhovan izbor. On predstavlja identitet, povezanost sa verom, ali i slobodu – da bude ono što jeste, uprkos društvenim očekivanjima i izazovima.
Zanimljivo je kako mnoge žene kroz hidžab ne pronalaze ograničenje, već upravo oslobođenje. Skidaju sa sebe pritiske savremenog društva i biraju da budu vrednovane po onome ko su, a ne po tome kako izgledaju.
Izazovi i predrasude
Nošenje hidžaba, i dalje, u mnogim sredinama izaziva nesporazume i predrasude. Ipak, žene poput Zibe uče nas da snaga nije u glasu koji viče, već u tihoj postojanosti i dostojanstvu. Njena svakodnevica, provedena u “papinoj rezidenciji”, jasno pokazuje kako religijska pripadnost ne mora biti prepreka, već prilika za dijalog i zajednički život.
Lekcija za sve nas: Poštuj, prihvati, živi zajedno
Priča nane Zibe nije samo porodična anegdota, već snažna životna lekcija. U vremenu kada se sve češće potenciraju razlike, ova priča nas podseća da nas najviše zbližava ono što nas čini ljudima – toplina, uvažavanje i otvoreno srce.
Njeno iskustvo pokazuje da suživot nije samo moguć, već da može biti obogaćujuć i inspirativan. Da poštovanje ne mora da znači slaganje u svemu, već razumevanje i prihvatanje.
Zaključak: Kada vere spoje, a ne razdvoje
Nana Ziba i sveštenik iz Visokog su pod istim krovom živeli kao primer kako različitosti mogu da se poštuju i slave. Njena marama nije bila prepreka, već simbol verovanja koje se može nositi s ponosom i dostojanstvom – čak i u zajednici s onima koji veruju drugačije.
Ova priča nije samo o toleranciji – već o zajedništvu koje svet danas očajnički traži. Ako je bilo moguće u jednoj bosanskoj kući, moguće je i u svakoj ulici, školi i državi.
