Ljubav & partneri
Jednog jutra odlučio sam da iznenadim djevojku nečim jednostavnim, ali iz srca. Napravio sam palačinke — ne bilo kakve. Namazao sam ih eurokremom, posuo mrvljenu plazmu, pažljivo isjekao banane i dodao kuglu sladoleda sa strane. Nisam profesionalni kuvar, ali sam se potrudio da sve izgleda lijepo, kao iz kafića. Donio sam joj doručak dok je još bila zamotana u deku, očekujući bar osmijeh.
Pogledala je tanjir, nasmijala se blago i rekla:
“Znaš… ne volim palačinke ako nisu s nutelom. Hvala ti, ali ne mogu da jedem.”
Zastao sam. Nije mi smetalo to što ne voli eurokrem – svako ima svoje ukuse. Ono što me zaboljelo bio je njen ton – kao da trud ništa ne znači ako sastojci nisu “po njenom”. U tom trenutku, osjetio sam koliko pažnja ponekad može biti potcijenjena, čak i kad dolazi iz srca.
Tiho sam odložio tanjir, pokupio stvari i rekao da ću malo da izađem. Kasnije sam joj poslao poruku da zaključa stan kad bude išla i ostavi ključ u sandučetu. Nije bilo ljutnje, ali jeste bilo razočaranja.
Nakon toga, nastavili smo da komuniciramo kratko, ali stvari više nisu bile iste. Izvinjavala se, govorila da nije mislila ništa loše. Možda i nije. Ali meni je taj trenutak bio jasan znak da u vezi ne tražim savršenu osobu, već nekoga ko vidi trud čak i kad stvari nisu idealne.
Danas sam u vezi sa djevojkom koja se obraduje i praznoj palačinki – samo zato što sam je ja napravio. Ko zna koliko je palačinka važna, a koliko pažnja?
Ponekad su sitnice te koje razdvajaju ono „skoro“ od onog „zaista“. A ljubav, na kraju, nije u savršenstvu, već u uzvraćenoj zahvalnosti.
