Sinoć smo dečko i ja otišli na kafu
Sinoć smo dečko i ja otišli na kafu, sasvim običan izlazak posle napornog dana. Dok je on otišao do toaleta, zazvonio mu je telefon. Na ekranu — ime koje mi nije bilo poznato. Poziv, pa još jedan. I nekoliko poruka koje su počele da iskaču. Nisam želela da budem znatiželjna, ali poruke su bile prilično upadne.
Pogledala sam, i ono što sam videla bilo je… zbunjujuće. Poruke pune prisnosti, kao da se vodi paralelan razgovor, paralelan odnos. U trenutku mi je prošlo kroz glavu: „Šta ovo znači?“
Kada se vratio za sto, nisam pravila scenu, ali sam mu tiho rekla: „Hajde da krenemo.“ Ušli smo u auto u tišini, oboje napeti. Pitala sam ga direktno o porukama, a njegov odgovor je bio:
„Pa šta ako se nekad čujem s nekim, nisam planirao ništa ozbiljno.“
Nisam mogla da verujem u tu rečenicu. Umesto izvinjenja, opravdanje. U raspravi koja je usledila, jednostavno me je ostavio — izašla sam iz auta, po kiši, usred nevremena, na pola puta.
Stajala sam tako nekoliko minuta, pokisla i uplakana, dok nisam pozvala taksi. Kada sam sela u vozilo, očekivala sam tišinu, možda još više tuge. Umesto toga, vozač je pričao zanimljive, jednostavne priče iz svog života, i nekako sam se prvi put te večeri — nasmejala.
Na kraju vožnje, kada sam izašla ispred zgrade, rekao mi je:
„Nemoj više plakati. Nema toga što vrijedi tvoje suze.“
Zahvalila sam mu, nasmejala se iskreno i dala mu pet zvezdica. Kasnije sam mu se zahvalila i na Instagramu, a s bivšim dečkom… nisam se više čula. Neke stvari se jednostavno ne popravljaju — a neke, poput jedne tople rečenice od nepoznatog čoveka, mogu popraviti veče.
