“Priča o ljubavi, gubitku i snazi: Zahvaljujući baki, danas sam doktorica”

Rođena sam u teškom trenutku. Moja majka je, nažalost, preminula dok me rađala. Odrasla sam bez nje, a i bez oca koji je odlučio da ne bude deo mog života.

Nisam završila u domu jer su me prihvatili baka i deda – roditelji moje majke. Od prvog dana su mi bili sve. Deda je preminuo dok sam još bila mala, ali baka je nastavila da me podiže sa tolikom ljubavlju, pažnjom i požrtvovanjem, da sam se često pitala odakle joj snaga. Iako je živela skromno, uvek je nalazila način da meni obezbedi sve što mi je trebalo.

Zahvaljujući njoj – njenoj veri u mene, bezuslovnoj podršci i svakom dinaru koji je štedela – juče sam završila medicinski fakultet.

Nedugo nakon toga, desilo se nešto neočekivano – dobila sam zahtev za prijateljstvo od svog oca na društvenim mrežama. Posle 25 godina tišine. Nikad ranije nije pokazao interesovanje za moj život, a sad odjednom želi kontakt.

Iskreno, bilo mi je teško. Emotivno i zbunjujuće. Nisam prihvatila zahtev. Možda zato što su rane koje je ostavio još sveže. Možda zato što sam želela da zaštitim ono što sam gradila svih ovih godina.

Ne osećam krivicu. Danas sam ponosna na osobu kakva sam postala – ne zbog odsustva jednog roditelja, već zahvaljujući prisustvu jednog neverovatnog srca: moje bake.

Ona je moj heroj. Zbog nje sam danas ovde. I njoj posvećujem svoju diplomu.