Kako sam stao uz svoju sestru u najtežem trenutku
Moja sestra i ja oduvek smo bili nerazdvojni – povezani na način koji je teško opisati rečima, možda i zato što smo blizanci. Na dan njenog venčanja rekao sam njenom budućem suprugu da se prema njoj ophodi s poštovanjem i ljubavlju – jer ona to zaslužuje.
Nažalost, samo dva meseca kasnije primetio sam promenu. Na njenom licu se videla modrica, a u očima tuga. I bez mnogo reči, znao sam da se dogodilo nešto što se nikako ne sme dogoditi – da je doživela nasilje.
Reagovao sam burno, vođen emocijama. Došlo je do sukoba i bio sam uhapšen. Sud me kaznio – i danas shvatam da su emocije, koliko god opravdane, opasne kada se ne kontrolišu. Na ročištu sam rekao da ne mogu gledati kako neko povređuje osobu koju volim. Sud je, uzimajući u obzir okolnosti, kaznu preinačio u uslovnu.
Od tada su prošle tri godine. Moj zet se nikada više nije poneo loše prema mojoj sestri. Možda je i razgovor s njim, ali i ozbiljnost situacije, bio dovoljan da razume da nasilje nikada nije rešenje – i da posledice dolaze.
Poruka za kraj:
Nasilje u porodici je ozbiljan problem i ne rešava se nasiljem. Ako sumnjate da je neko blizak žrtva, budite uz tu osobu, ohrabrite je da potraži pomoć i uključite nadležne institucije. Prava podrška ne dolazi kroz bes, već kroz odlučne, ali odgovorne korake.
