Moj sin je otišao u inostranstvo da bi nam bilo bolje
Imam dva sina. Jedan se davno oženio i osamostalio, dok je drugi ostao sa mnom – rodila sam ga u četrdesetoj godini. Danas živimo zajedno – ja kao penzioner sa malim primanjima, a on zaposlen u privatnoj firmi, gde radi za skromnu platu.
Kao svaka majka, želela sam da mu život bude ispunjen – da osnuje porodicu, da budem deo njegovih radosti i uspeha. Ponekad bih ga pitala ima li devojku i sanjarila o tome kako ću mu zaigrati na svadbi. Ali umesto odgovora, često bi se samo tiho povukao.
Nisam tada razumela njegovu tišinu. Tek mnogo kasnije, u iskrenom razgovoru, podelio je sa mnom sve što ga muči. Nije se osećao dovoljno stabilno da bi razmišljao o porodici. Skromni uslovi života, finansijska nesigurnost i želja da mi obezbedi više, teretili su ga više nego što sam znala.
Nedugo zatim, donio je tešku, ali hrabru odluku – da ode u inostranstvo, u Kanadu, i pokuša da stvori bolji život za oboje. Pre odlaska nam je omogućio da budemo u kontaktu preko interneta, i od tada redovno komuniciramo.
Bilo je teško, naravno. Godine razdvojenosti, tišina kuće, praznina. Ali s druge strane, znala sam da je moj sin odlučan, da ulaže ogroman trud i da ne odustaje. Danas, nakon tri godine, snašao se, našao stabilnost i s osmehom mi često govori:
“Mama, kada dođem, sve ću ti srediti, voditi te u šetnje, da uživamo.”
Iako fizički daleko, emotivno smo bliži nego ikada. Svaki razgovor s njim mi daje snagu, a njegova odlučnost i odgovornost su ono na šta sam najponosnija.
Za sve roditelje koji su u sličnoj situaciji – važno je da verujemo u svoju decu, da ih podržimo i slušamo. Nekad putevi do uspeha nisu laki, ali zajednička snaga porodice može prevazići mnoge prepreke.
