„Dvorac“ i moja soba s kupatilom: Porodična ljubaznost ili granica?
Brat mi je obećao da ću, kad završim školu, moći doći kod njega u Austriju. On živi tamo sa svojom suprugom već 13 godina i imaju ogromnu kuću – bukvalno kao dvorac.
Šta sve imaju u toj kući:
- 300 kvadrata stambene površine
- Veliki boravak, posebno oblikovan za druženje (to nije soba za TV – to je filmska soba!)
- Kuhinja, blagovaonica, 2 wc-a za goste
- Njihov spavaći blok: roditeljska soba s kupatilom, soba za nju (gde slika) i soba za njega (sa bilijarom i pikadom)
- Filmska soba sa reflektorom za gledanje filmova, dizajnirana baš za prijatno zajedničko vreme
- Soba za dete koje tek treba da se rodi, za koju se sprema mesto
I onda – moja soba: oko 15 kvadrata, sa sopstvenim kupatilom. Čarobna prilika… ili ipak ne?
Šta se zapravo dešava:
Kada sam stigla, brat mi je rekao da sada imam tri mesečne platne liste i da bih mogla sama plaćati stan – četvrtinu svoje plate – umesto da ostajem s njima. Da, tačno – da trošim 25 % svojih prihoda na stan, dok oni žive u kući iz snova.
Da stvar bude komična (u tužnom smislu), čak ni kada dođe čistačica – moja soba nije deo plana čišćenja. Kažu da, ako želim da je ona čistim, sama treba da se dogovorim s čistacicom, jer je dogovor da ona (čistacica) jednom mesečno dođe samo za zajedničke delove.
A ono što pojedem kad sam tamo, njih ne košta više od 100 € mesečno, jer kuvaju i ostane viška. Baš mi je drago zbog toga…
Ipak, sve to vuče neku gorčinu. Znam da žive udobno, da brinu o budućnosti deteta i o kući koja funkcioniše. Ali… da li je suviše tražiti više topline i malo podrške? Da li moj rod brine o svemu osim o meni?
Zaključak
Nije lako kad rod ne pokaže pažnju u trenucima kada ti je najpotrebnija. Čini se da sam, umesto da budem deo te priče, postala dodatni trošak. A želja je bila jednostavna: malo da pripadam.
Shvatam da su možda zauzeti, da imaju druge brige… ali zar i ja ne zaslužujem da se osećam kao porodica?
Ako želiš, mogu ti pomoći i da napišeš pismo njima, da finim tonom izneseš osećanja i očekivanja. Ili možemo zajedno oblikovati poruku za roditelje – oni zaslužuju čuti šta ti ide na dušu. Kako god – tu sam.
