“Po prvi put sam jasno izrazila svoje granice prema suprugu i njegovoj porodici.

Godinama sam živela u dinamici u kojoj su potrebe drugih uvek bile važnije od mojih. Prihvatala sam da su njegova porodica i njegovi planovi uvek imali prednost, dok su moje osnovne želje i emocije često ostajale neizrečene ili zanemarene. Vremenom sam počela da osećam sve dublje nezadovoljstvo, ali nisam odmah imala hrabrosti da se suočim s tim.

Bila sam svesna da će trenutak kada odlučim da se zauzmem za sebe izazvati burne reakcije, ali nisam bila spremna na toliku emocionalnu distancu i nerazumevanje koje su usledili. Kada sam napokon rekla šta osećam i postavila jasne granice, doživela sam snažnu i neočekivanu reakciju — umesto razgovora i pokušaja razumevanja, usledilo je povlačenje, ljutnja i pokušaji da budem okrivljena što sam “promenila ponašanje”.

To iskustvo mi je otvorilo oči. Shvatila sam koliko je važno čuti sebe, verovati svojim osećanjima i ne potiskivati ono što nas boli. Nije lako doneti odluku da se distanciraš od odnosa koji ti ne prijaju, posebno kada su u pitanju porodične veze. Ali još je teže živeti u okruženju u kojem se ne osećaš prihvaćeno i poštovano.

Danas sam zahvalna što sam imala hrabrosti da napravim promenu. Možda nije bilo jednostavno, ali je bilo oslobađajuće. Zaslužujemo da budemo u odnosima u kojima postoji međusobno poštovanje, podrška i iskrena komunikacija. Postavljanje granica nije čin konflikta — to je čin samopoštovanja.”**