Tišina u četiri zida
U braku smo skoro dvadeset godina. Zajedno smo prošli kroz mnogo toga — od skromnih početaka, podizanja dece, do izgradnje doma i svakodnevnog života koji spolja izgleda mirno i stabilno.
Pre nekoliko godina, supruga je sve češće provodila vreme kod komšinice iz zgrade. Nije mi bilo sumnjivo — uvek sam joj verovao. Ta komšinica je bila druželjubiva, komunikativna i omiljena među stanarima.
Ali jednog dana, doživeo sam nešto što me je duboko uzdrmalo.
Planirao sam izlazak sa prijateljima, pa sam želeo da je pitam da li želi da pođe. Međutim, zaboravila je telefon, pa sam odlučio da svratim do komšinice kod koje je rekla da ide.
Kada sam pokucao, komšinica me je dočekala s osmehom, ali njen odgovor me je iznenadio. Rekla je da moja supruga nije kod nje, već kod drugog komšije.
Taj trenutak mi je uneo tihu sumnju i zbunjenost u svakodnevicu. Od tada, mnogo toga se promenilo — ali na površini sve i dalje izgleda isto. Porodične večere, osmesi dece, zajedničko vreme… Sve je tu, a opet – osećam prazninu.
Nisam reagovao. Ne još. Možda iz straha, možda zbog dece, možda zato što nisam siguran šta je ispravno. U vremenu punom izazova, pitam se da li je ćutanje ponekad tiha odluka u korist onih koje najviše volimo.
