Ljubav u delima, ne rečima
Devojka mi je poslala poruku u kojoj me pitala može li da pređe da živi kod mene. Nije to bilo tek tako – već neko vreme borila se sa finansijskim problemima, stan koji je iznajmljivala više nije mogla da priušti. Znam koliko joj je teško bilo da uopšte postavi to pitanje. Nije osoba koja traži pomoć. Uvek se borila sama, ponosna i tiha, i možda baš zato – još više moja.
Bio je kraj dana, sve se zadesilo u haosu, jedva sam stizao da završim obaveze. Nisam joj čak ni stigao odgovoriti na poruku. Nema dileme, nema premišljanja – nisam joj pisao nazad, nisam ništa objašnjavao… Samo sam krenuo. Seo sam u auto i uputio se pravo ka njenom stanu.
Kad mi je otvorila vrata, lice joj je bilo suzno, oči crvene. Mislila je da sam joj ćutanjem rekao „ne“. Da nisam spreman. Da možda ne osećam isto. Srce mi se steglo kad sam je tako video.
Nisam rekao ništa. Samo sam je zagrlio.
I možda nikada neće u potpunosti shvatiti koliko je volim. Koliko sam u tom zagrljaju želeo da joj kažem: „Ne moraš više da brineš. Od sada si kod kuće.“
Možda nisam savršen. Možda ne umem uvek da izrazim osećanja kako treba. Ali u tim trenucima… dela govore više od hiljadu reči.
U njenom svetu punom nesigurnosti, hteo sam da budem sigurno mesto. Ne zato što je potrebna – već zato što je željena. Voljena. I zato što se ljubav ne meri rečima, nego time koliko si spreman da budeš tu. Bez pitanja. Bez uslova.
