Teška priča o roditeljstvu koje nije bilo ono što sam zaslužila

„Moj otac me nikada nije priznao, čak ni pre nego što sam se rodila. Moja majka nikada nije želela da govori o njemu, a sve što sam saznala, saznala sam preko drugih ljudi.
Kada bismo se sreli u gradu, prošao bi pored mene kao da sam potpuni stranac.

Pre dve godine, završila sam u bolnici zbog ozbiljnog zdravstvenog problema. Moj otac je tada jasno rekao da ga to ne dotiče.
Teško je prihvatiti takvu ravnodušnost, posebno kada znate da ta osoba ima porodicu – suprugu i decu – ali vas nikada nije ni pogledala kao svoje dete.

Moja majka i on su, kako sam kasnije saznala, ostali u kontaktu i održavali odnos decenijama, iako je on bio oženjen.
Kada bi se viđali, ja bih često ostajala sama kod kuće, a majka bi me molila da prikrijem gde je, ako neko pita.

Danas, kada na sve to gledam iz zrelije perspektive, ne mogu da ne osetim tugu. Ne zbog toga što nemam idealnu porodicu, već zato što verujem da nijedno dete ne zaslužuje da odrasta bez ljubavi, iskrenosti i poštovanja svojih roditelja.

Iako ne mogu promeniti prošlost, mogu da budem svesna svojih vrednosti i da jednog dana budem bolja osoba nego što su oni bili prema meni.”