Kako jedno pravilo za večeru spasilo život
U našoj kući postojalo je jednostavno pravilo – nema telefona za vreme večere. To je bio naš mali ritual, trenutak posvećen porodici.
Ali jednog dana, upravo to pravilo postalo je spas.
Sedeli smo za stolom kada je mužov telefon zasvetleo i počeo da vibrira. Pogledao ga je, a lice mu je izbledelo. Ustao je naglo, zgrabio ključeve i istrčao iz kuće. Samo sam videla zadnja svetla automobila kako nestaju niz ulicu.
Sat vremena kasnije zazvonio je telefon:
– „Dobro je. Svesna je. Odvoze je u bolnicu na snimanja.“
Ali onda je dodao nešto što mi je zaledilo krv u žilama:
– „Doktori su primetili malu izraslinu. Rano otkriven limfom.“
Renata, njegova majka, mesecima je ignorisala kvržicu. Da nije bilo te večere i brze reakcije, bolest bi ostala neotkrivena.
Još jedno čudo dogodilo se ubrzo – tokom lečenja Renata je upoznala Osmana, penzionisanog vatrogasca. Počeo je da joj pomaže, noseći kese, pravivši društvo. Njihovo prijateljstvo preraslo je u tihu podršku koja je činila čuda.
Tokom jedne večere, Osman je pogledao mog muža i rekao:
– „Znam te ja. Pre mnogo godina izvukao sam te iz auta koji je goreo. Ti si bio onaj mladić što je vikao za nogu.“
Kuća je utihnula. Istog čoveka koji ga je spasio pre mnogo godina sada je tu – da pomogne njegovoj majci.
Do kraja godine, uz podršku porodice i Osmana, Renata je pobedila bolest. Tog dana smo shvatili: pravilo o telefonu možda nikad nije bilo o telefonu. Bilo je o prisutnosti i spremnosti da reagujemo kada je to najvažnije.
