Poslednji poziv
Dok sam čekala voz na stanici, prišao mi je muškarac srednjih godina, umoran, u odelu koje je izgledalo zgužvano i istrošeno. Tiho je rekao:
„Izvinite… Mogu li da pozajmim vaš telefon? Moram da pozovem ženu. Moj je upravo prestao da radi.“
Zastala sam. Danas ljudi retko daju telefon strancima, pogotovo na prometnom mestu. Ali u njegovom glasu bilo je nešto iskreno, tihi apel koji nisam mogla da ignorišem.
Odlučila sam da mu pomognem. Otključala sam telefon i pružila mu ga.
Muškarac se udaljio nekoliko koraka i počeo da razgovara. Nije vikao, nije plakao — govorio je tihim, drhtavim glasom:
„Stižem uskoro… Volim te.“
Vratio je telefon sa zahvalnim naklonom, kao da mi vraća nešto dragoceno, i nestao u gužvi.
„Vi ne znate koliko ovo znači,“ prošaptao je pre nego što je otišao.
Tek kada sam sela u voz, primetila sam nešto neobično. U porukama se pojavila nova stavka — prazna poruka poslata sa mog telefona na nepoznat broj. Pomislila sam da je greška, možda slučajan dodir. Nisam pridavala značaj.
Prošle su dve nedelje. Muškarac je otišao u zaborav svakodnevnice.
A onda je stigla poruka. Telefon je zatreperio:
„Moja žena je preminula te noći. Hvala vam što ste mi omogućili da joj se poslednji put javim.“
Ostala sam nepomična. Reči su bile kratke, ali težina trenutka me obuzela. Taj mali čin poverenja, ta jednostavna odluka da pomognem — odjednom je dobila ogromno značenje.
Shvatila sam da sam, ni ne znajući, nekom čoveku omogućila da poslednji put kaže: „Volim te.“
Te noći držala sam telefon u rukama i razmišljala koliko je krhko naše „zbogom“ i koliko jedan trenutak pažnje može biti dragocen za nekoga.
