Tiha poruka moje unuke koja me je naterala da odmah krenem ka njihovoj kući
Moja unuka nikada me ne zove sama. Zato sam odmah znala da nešto nije u redu kada je tihim glasićem prošaputala da se „mama pravi da se ne plaši“. A ono što sam zatekla kada sam stigla — potpuno me zaledilo na vratima.
„Zdravo, bako… možeš li da dođem da prespavam kod tebe večeras?“
Zastala sam. Lilin glas bio je izuzetno tih. Ona nikada ne šapuće.
Ima pet godina: kovrdžavu kosu, svetle oči, dva prednja zubića u rastu i stalno priča o jednorozima i izmišljenim avanturama. I nikada me ne zove sama.
Ali te večeri — jeste.
„Naravno, dušo“, rekla sam nežno. „Je l’ mama tu?“
„Jeste. Ali ona se pretvara.“
„Pretvara šta?“
„Da se ne plaši.“
U grudima mi se stvorio čvor.
„…Dušo, gde je mama sada?“
„U kupatilu. Vrata su zatvorena i—”
Poziv se prekinuo.
Pre nego što nastavim, reći ću vam ko smo.
Ja sam Džudi — šezdeset jedna godina, udovica, ljubitelj čaja i neko ko se po prirodi mnogo brine. Živim u istoj ulici već trideset godina.
Moja ćerka, Ema, ima 36 godina. Tiha je, pažljiva i posvećena majka. Radi u biblioteci, voli ukrštene reči i retko govori o svom pokojnom suprugu, Majku, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre dve godine.
Od tada je sasvim posvećena Lili i polako se oporavlja.
Mog muža, Boba, izgubila sam pet godina ranije — sve nas je to zbližilo. Nas tri čine malu porodicu koja se drži zajedno.
Ne živimo u istoj kući, ali provodimo mnogo vremena zajedno. Lila ima fioku sa bojicama i pidžamama kod mene. Razmenjujemo obroke, priče i zagrljaje.
Zato sam odmah znala da nešto nije u redu.
Lilina tišina bila je neobična. Previše odrasla. A rečenica: „Ona se pretvara da se ne plaši“ nije mi izlazila iz glave.
Pozvala sam ponovo — niko se nije javio. Poslala sam poruku. Ništa.
Uzela sam ključeve i krenula.
Kada sam stigla, kuća je bila potpuno mračna. Ni svetlo na tremu, koje uvek ostavljaju upaljeno, nije gorelo. Vrata su bila otključana.
„Ema?“ pozvala sam.
Tišina.
„Lila?“
Ništa.
Tada sam čula vodu iz kupatila. Vrata zatvorena. Podigla sam ruku da pokucam, kada se iznutra začuo kratak, visoki krik.
Lilin glas.
Otvorila sam vrata bez razmišljanja —
I zatekla Emunu sasvim neočekivanu bitku.
Držala je mop kao da je oružje, pogrbljena nad WC šoljom, a Lila je u uglu gledala plafon širom otvorenih očiju.
Obe su se okrenule prema meni kao da sam upala usred njihove drame.
„Mama!“ povikala je Ema.
„Bako!“ viknula je Lila.
„Šta se dešava?!“
Ema je još uvek držala mop. „Nešto… malo nezgodno.“
„Dve stvari“, dodala je.
„Dve šta?“
„Pauci.“
Zastala sam. „Pauci?“
„Veliki“, rekla je. „Veličine mandarine.“
Tek tada mi se srce smirilo — makar donekle.
„Lila me je pozvala“, rekla sam. „Mislila sam da se nešto strašno dogodilo.“
Ema je pogledala Lilu. „Uzela si moj telefon?“
Lila je klimnula.
Ema se nasmejala kroz uzdah. „Nisam htela da je uplašim.“
„Nisi“, rekla je Lila. „Samo si izgledala… smešno.“
Sva tenzija se raspršila. Počele smo da se smejemo — onim tihim, olakšanim smehom koji dođe tek kada shvatiš da je sve dobro.
Kasnije te večeri pravile smo kokice i sedele u kuhinji. Lila je zaspala brzo, uvijena u svoje omiljeno ćebe. Pre nego što je sklopila oči, šapnula mi je:
„Sledeći put… pozvaću te pre nego što se pojave pauci.“
Poljubila sam je u čelo. „Dogovoreno.“
Dok sam sedela kraj njenog kreveta i posmatrala je kako tone u san, pomislila sam:
Ljubav je nekad priča pred spavanje, nekad paničan poziv, nekad dolazak bez razmišljanja. A nekad je to samo tiha podrška, kokice kasno uveče i osećaj da sve možemo zajedno.
Napomena: Ova priča je fikcija inspirisana stvarnim motivima. Imena, likovi i detalji izmenjeni su radi privatnosti. Sva podudarnost sa stvarnim osobama ili događajima je slučajna.
