Sat koji je spasio život
Imala sam sedamnaest godina kada sam donela najtežu odluku u svom životu. Moj sin je imao samo nekoliko nedelja, a mi smo već ostajali bez pelena i formule. Bez ikoga ko bi nam pomogao i bez novca, otvorila sam malu drvenu kutiju koju sam skrivala ispod kreveta — kutiju za koju sam sebi obećala da je nikada neću otvoriti iz očaja.
Unutra je bio sat mog pokojnog oca.
Nisam ga dobro pamtila; preminuo je kada sam imala sedam godina. Ali taj sat bio je jedina stvar koja me povezivala s njim — poslednja veza sa čovekom za kojim sam čitavo detinjstvo tiho čeznula. Prodati ga značilo je otpustiti poslednju uspomenu koju sam imala. Ali glad ne čeka, a moj sin je morao da jede.
Zato sam otišla u malu zalagaonicu na kraju grada. Vlasnik, stariji čovek s umornim očima, pogledao je sat, zatim bebećeg dečaka koji je spavao na mojim grudima. Odmahnuo je glavom i rekao, gotovo kao ukor:
„Protraćićeš život, dete!“
Ipak, otkupio je sat. Uzela sam novac, tiho se zahvalila i izašla. Nikada ga više nisam videla.
Godine su prolazile. Život je bio težak, ali išla sam dalje — smena po smena, žrtva po žrtva, dan po dan. Moj sin je odrastao u pažljivog, stabilnog mladića — baš onakvog kakvom sam se nadala i za kog sam se molila. Kada je napunio osamnaest, osetila sam kao da sam završila putovanje koje sam započela uplašena i sasvim sama.
A onda je jednog popodneva neko pokucao na naša vrata.
Bio je to vlasnik zalagaonice — sada stariji, mršaviji, sa malom kutijom u rukama. Srce mi je poskočilo; pomislila sam da vraća sat. Moj sin je otvorio kutiju… ali unutra nije bio sat. Bio je fascinantni fascikla puna starih fotografija.
Fotografija mog oca.
I na svakoj od njih, pored njega, stajao je isti čovek koji je sada sedeo tiho u našoj dnevnoj sobi.
Gledao me je dugo pre nego što je progovorio.
„Ispostavlja se da je ovaj čovek bio najbolji prijatelj mog oca s fakulteta,“ uspela sam da objasnim sinu, ali čovek je podigao ruku da sam prestala.
„Trebao sam ti pomoći onog dana. Bio sam ljut na svet i iskalio se na tebi. Ali ti si odgojila dobrog mladića. Treba da budeš ponosna.“
Ućutao je na trenutak, sabrao se, pa otkrio istinu — bio je bolestan i preostalo mu je malo vremena. Nije imao porodicu. Nije imao decu. Niko nije naslednik malog života koji je izgradio.
Zato je izgovorio nešto što me je ostavilo bez reči: želeo je da mi pokloni svoju zalagaonicu.
Četiri meseca kasnije, preminuo je.
Danas je radnja moja. I svakog jutra, kada otključam vrata, ugledam njegovu fotografiju pored tatine — dvojicu mladih muškaraca, nasmejanih u svetu koji nikada nisam upoznala — i setim se da život ponekad ume da vrati ono što je nekada uzeo, na najneočekivanije načine.
