Birajući sebe
Sećanje na taj dan urezano je u mene, čak i posle dvadeset godina. Imala sam samo pet godina, stajala na tremu bake Rouz, stežući plišanog zeku toliko jako da su me bolela prsti.
Mama je kleknula preda mnom, maskara joj se razlila niz obraze dok je pokušavala da objasni, a njene reči su drhtale:
„Dušo, Mark ne želi decu u svom novom domu. Ali ja te mnogo volim. Ovo je samo… trenutno najbolje rešenje za sve.“
Tada nisam razumela. Mark — njen novi muž — bio je tu još od smrti mog oca, i već sam osećala da mu se ne dopadam. A ipak, nisam mogla shvatiti zašto smo na bakinom tremu, niti zašto je ovaj trenutak izgledao tako konačno.
Još jače sam stegla zeku dok me je mama poljubila u čelo i otišla ka kolima.
„Mama, molim te, nemoj da ideš!“ plakala sam, ali se nikada nije okrenula. Zvuk njenog automobila izgubio se u daljini, ostavljajući me samu sa suzama.
Vrata sa mrežom su zaškrgutala.
„Pa, molim te! Nije mogla ni da pozvoni?“ promrmljala je baka Rouz. Ali oči su joj omekšale kada me je ugledala. Brzo me je zagrlila:
„Oh, srce moje. Ne brini. Ostaješ kod mene neko vreme.“
Te noći, baka me je ušuškala u sobu koja će narednih petnaest godina biti moja. Čitala mi je priče dok nisam zaspala, iscrpljena od plakanja.
Odrastanje uz baku
Baka je postala moj ceo svet. Vodila me u školu, sedela ponosno na svakoj priredbi, punila kuću mirisom toplih obroka. Za večerom je pažljivo slušala svaki detalj mog dana.
Ali i dalje sam nedostajala mama. U tajnosti sam crtala slike nas dve zajedno i skrivala ih u kutiji ispod kreveta. „Tvoja mama te voli na svoj način“, govorila je baka nežno. „Ali ponekad ljudi ne znaju kako da pokažu ljubav.“
Godine su prolazile. Završila sam školu, zaposlila se i preselila u svoj stan. Baka je bila moj oslonac.
A onda, prošle godine, sve se raspalo. Telefonski poziv u utorak uveče rekao mi je da je baka doživela masivan srčani udar. Kada sam stigla u bolnicu, već je bila gone.
Povratak majke
Nedelje nakon sahrane, kretala sam se kroz život prazna, instinktivno posežući za telefonom da pozovem baku — samo da bih se setila da više ne mogu.
Jednog kišnog popodneva neko pokuca na vrata. Bila je mama. Dvadeset godina promenjena, ali oči iste tamnosmeđe.
„Aleksa“, rekla je tiho. „Neverovatno je videti te. Jako mi je žao zbog bake.“
Zaledila sam se. Srce mi je vrištalo „ne“, ali devojčica koja je crtala skrivene slike šaptala je „da“. Pomakla sam se u stranu.
Ispričala je svoj život posle Marka. Tvrdila je da je svakog dana žalila što me je ostavila. „Molim te, daj mi priliku da ponovo budem tvoja majka.“
Istina i izbor
U početku je sve delovalo savršeno. Ručkovi, pozivi, suze dok smo gledale bakine fotografije. Ali nešto nije bilo u redu.
Jedne večeri, njen telefon je zazvonio. Poruka od Ričarda:
„Jedva čekam da upoznam tvoju ćerku…“
Shvatila sam istinu: mama je koristila naše pomirenje da impresionira muškarca. Ponovo je izabrala sebe, umesto mene.
Birajući sebe
Umesto da je suočim, pružila sam joj kutiju sa crtežima. „Na svakih nekoliko nedelja“, rekla sam tiho. „Godinama nakon što si otišla.“
Zagrlila me je, obećavajući da me više nikada neće napustiti. Ali ja je nisam zagrlila nazad. Sledećeg jutra otišla je — sa praznim obećanjima.
Dok je nestajala, setila sam se bakinih reči:
„Ti si snažna i sposobna mlada žena, Aleksa. Nikada ne zaboravi svoju vrednost.“
I zato sam izabrala sebe.
