Ručak, ljubav i tišina

“Hajde, molim te, svrati s posla. Samo na pet minuta.”
“Nemoj, mama, stvarno ne mogu. Umorna sam i gladna.”
“Hajde, nije mi daleko. Za čas si tu, voziš autom.”
Zakolutam očima, uzdahnem. “Dobro, eto me. Ali ne mogu dugo.”

Sedam u auto, vozim, prigovaram u sebi. Niko me ne razume. Veš čeka, dete još malo, sve obaveze mene dočekaju. Usisavanje, podovi, večera – sve na meni. U šest sam se jutros obula, sad je već pet. I još da svratim do nje. Danas, kad ni ručak nemam. Stvarno…

Zove sestra. Žalim joj se. Sve mi je teško. Da nije nešto mami? Da nije bolesna? Ili joj samo treba društvo? Ne zna, kaže, ništa nije spominjala. Delovala je veselo.
“Ali i ja sam umorna, seko.” – kažem.

Dolazim pred kuću. Mama juri niz stepenice.
“Samo otvori gepek,” kaže. “Znam da žuriš. Celi dan si na nogama.”
Nosi šerpu.
“Evo ti punjene paprike. Samo pire napravi i imaš ručak za danas i sutra. Za malu sam skuhala puding. Nemoj skidati foliju, znaš da ne voli koricu. Komšinica donela sveže kukuruze – umotala sam ti u krpu. Ne moraš mi je vraćati. I zetu sam ispekla meso, znam da ne voli povrće. Hajde sad, polako vozi. Samo da te poljubim. Uh, ćeri moja, kako si mi lepa…”

I ja bih joj svašta rekla. Da paprike nisu samo “trava”, da joj je zet razmažen, da ni unuka nije tako posebna. Da šta fali korici na pudingu?
Rekla bih joj i da sam negodovala što me zvala. Da sam prevrtala očima.
Rekla bih joj i da je volim. Da je lako biti zaposlena žena, majka i supruga – uz majku kakva je ona.
Ali žurim. Čekaju me. Gladni su.

Deset godina kasnije…
Stavljam činije u frižider. Puding, pokriven folijom – da se ne uhvati korica. Paprike se krčkaju. Meso gotovo. Kukuruze nemam. Mame nema.

Moja ćerka ulazi.
“Hajde da ručamo.” – kažem. “Skoro je gotovo.”
“Nemam vremena sad. Samo da se presvučem i uzmem bicikl. Kasnije ću.” – viče uz stepenice.

Lupa ormar, vrata sobe, juri niz stepenice. Ruksak, voda, kačket.
“Odo ja!” – kaže.
“Hajde, polako niz cestu. Ne vozi brzo. Samo da te poljubim. Uh, ćeri moja, kako si mi lepa…”