Dan kada sam se suočila sa sobom

Danas se dogodilo nešto neplanirano. Stajala sam na pešačkom prelazu, čekajući zeleno svetlo. U tom trenutku, pored mene je polako prošao auto. U njemu — moj suprug. Nije bio sam. Pored njega je sedela nepoznata žena, dotjerana, nasmejana, i oboje su delovali kao da su potpuno u svom svetu. Nisu me primetili.

Stajala sam nekoliko trenutaka bez reči, pokušavajući da razumem šta se zapravo dogodilo. Pozvala sam ga deset minuta kasnije, tek da proverim gde se nalazi. Rekao je da je u drugom delu grada.

Nisam imala snage da ulazim u rasprave. Umesto toga, sela sam u najbliži restoran, pokušavajući da se saberem. Srce mi je bilo puno pitanja, ali osećanja još uvek nisu imala formu.

U tom trenutku nisam znala da li me boli, da li sam ljuta, tužna, ili potpuno prazna. Ali znala sam jedno – ne želim da budem ta koja ćuti i gubi sebe. Pozvala sam konobara, ljubaznog i vedrog momka, i zamolila ga da se fotografišemo. Bez velike priče. Poslala sam sliku suprugu. Bez komentara.

Spakovala sam nekoliko stvari i otišla kod prijateljice. Isključila sam telefon. Zove. Piše. Nisam spremna da odgovorim.

Možda ću sutra tačno znati šta osećam. Danas ne znam. Ali jedno znam sigurno – više nikada neću ignorisati ono što jasno vidim pred sobom.