Istina o životu gastarbajtera: šta se zaista krije iza švajcarskog sna
Godinama unazad, odlazak „preko“ mnogima na Balkanu predstavlja simbol uspeha, sigurnosti i boljeg života. Međutim, retko ko govori o drugoj strani te priče – o usamljenosti, pritiscima, radu bez predaha i osećaju da nigde više ne pripadaš. Upravo o tome govori priča jednog Beograđanina koji već dve decenije živi i radi u Švajcarskoj, i koji je odlučio da iskreno progovori o svemu što gastarbajterski život donosi.
Švajcarska iz ugla čoveka koji tamo živi
Na prvi pogled, život u Švajcarskoj deluje savršeno – red, čistoća, dobre plate, uređen sistem. Međutim, iza te spoljašnje slike krije se stvarnost koju mnogi doseljenici dožive tek kada stignu.
Naš sagovornik, Srbin iz Beograda koji već 20 godina radi u Ženevi, iskreno priznaje:
„U Švajcarskoj sve ima cenu. Živiš u iznajmljenom stanu, radiš šest dana u nedelji, a dan odmora ti se stalno menja. Kad prestaneš da radiš – prestaje i tvoj životni ritam. Sve se svodi na posao i troškove.“
U tridesetim godinama već ima deset godina radnog staža, što je u toj zemlji retkost, ali uprkos tome nema sopstveni dom. Kaže da se većina stranaca nikada ne oseti kao deo društva, jer se sve meri po novcu i produktivnosti.
Dva sveta između kojih nema mira
Kada dođe kući u Srbiju, njegovi poznanici ga gledaju kao „gastarbajtera“. Svaku njegovu rečenicu mere kroz švajcarske franke. Prijatelji u njemu vide mogućeg investitora koji će rešiti njihove finansijske probleme, dok ga devojke posmatraju kroz prizmu materijalnog statusa.
S druge strane, u Švajcarskoj ga posmatraju kao stranog radnika, nekog ko nikada neće biti „njihov“. Na taj način, između dva sveta, ostaje zaglavljen – ni ovde ni tamo.
„U Srbiji sam stranac jer sam dugo bio odsutan, a u Švajcarskoj sam stranac jer nikada neću pripadati. Najteže je kad shvatiš da si izgubio osećaj doma“, kaže on.
Kamen kao simbol prošlosti i korena
Kada je nakon godina rada uspeo da uštedi 15.000 evra, odlučio je da novac uloži u svoju porodičnu kuću u Beogradu. Obložio je fasadu i ogradu kamenom – simbolično i doslovno želeći da „sačuva“ uspomenu na detinjstvo i dom koji ga veže za ono što jeste.
„Kamen je večan“, rekao je jednostavno. Iza te rečenice krije se potreba mnogih ljudi iz dijaspore – da makar kroz materijalni trag sačuvaju osećaj pripadnosti i sigurnosti koji su negde izgubili.
Zamka švajcarskog sistema
U decembru, posle petnaest godina čekanja, konačno je stekao švajcarske papire. Ipak, umesto olakšanja, osetio je prazninu.
„Postao sam Švajcarac koji se grozi Švajcarske i bivši Srbin koji se ne vraća kući“, kaže kroz gorak osmeh.
Planira da da otkaz i pređe na biro, jer socijalna pomoć od dve hiljade evra mesečno obezbeđuje osnovni život, ali ne i zadovoljstvo. Uverava da pola Švajcarske živi na isti način – mnogi ne rade, a strani radnici preuzimaju poslove koje domaći više ne žele.
Srbija, Kuba i potraga za suncem
Kada ga pitaju da li bi se vratio u Srbiju, odgovara da tamo za njega više nema života. Ipak, ne sanja o povratku, već o odlasku – ovaj put na Kubu.
„Ženeva ima užasnu klimu. Stalno je sivo i hladno. Na Kubi, za sto evra mesečno, možeš da živiš spokojno i na suncu“, priča. Planira da kupi mali stan i započne novo poglavlje, a jedini uslov je da se oženi Kubankom kako bi stekao pravo vlasništva.
Iako u njegovom glasu ima doze šale, iza tih reči se krije želja mnogih – pronaći mesto gde će moći da diše, daleko od sistema, pritisaka i očekivanja.
Lekcija koju donosi gastarbajtersko iskustvo
Priča ovog čoveka nije samo ispovest o teškom radu u inostranstvu. Ona je i podsećanje na to koliko su materijalna sigurnost i emotivno ispunjenje dve potpuno različite stvari.
Mnogi ljudi koji odu „trbuhom za kruhom“ zaborave koliko je važno očuvati smisao, zajedništvo i duhovni mir. Kada sve to izgube, shvate da ni najveća plata ne može da nadoknadi osećaj pripadnosti.
Zaključak
Život gastarbajtera često izgleda kao ostvarenje sna, ali iza kulisa krije se ogroman teret – usamljenost, pritisak i gubitak identiteta. Ova priča nas podseća da prava sreća ne dolazi iz zemlje u kojoj živimo, već iz načina na koji živimo i ljudi sa kojima delimo svoj put.
