Poverenje iza zatvorenih vrata
Poverenje je temelj svakog roditeljstva. Ali čak i kada verujemo svojoj deci, ponekad se jave trenuci sumnje. Moja ćerka ima četrnaest godina — uzrast kada privatnost postaje dragocena, a nezavisnost se polako oblikuje.
Nikada nisam bila roditelj koji špijunira ili stalno nadzire. Želim da se oseća sigurno kod kuće, ali i slobodno da bude ono što jeste.
Nedeljno popodne koje me je zbunjivalo
Jednog tihe nedeljno popodne čula sam smeh iza zatvorenih vrata njene sobe. Bio je tu njen dečko, takođe četrnaestogodišnjak, i kao i obično, sve je delovalo uljudno i lepo.
Ipak, roditeljska mašta zna da pomisli i najgore. Tog dana vrata su ostala zatvorena duže nego inače. Pitala sam se:
- Da li sam previše opuštena?
- Da li se dešava nešto što treba da znam?
- Da li propuštam nešto važno?
Instinktivno sam odlučila da samo “proverim”.
Jednostavna, predivna istina
Kad sam otvorila vrata samo malo, prostorija je bila ispunjena toplinom popodnevnog svetla i mekom muzikom.
Tamo su sedeli, prekrštenih nogu, okruženi sveskama i olovkama. Moja ćerka je objašnjavala matematički zadatak, korak po korak, a dečko je pažljivo slušao. Na tanjiru sa kolačićima, koji je donela gore, zaboravili su učenje.
„Mom? Treba li ti nešto?“ pitala me je.
„Oh… samo sam htela da vidim da li vam treba još kolača,“ izustila sam nespretno.
Ona se nasmejala i vratila učenju.
Lekcija o poverenju
U tom trenutku sam naučila nešto važno: često zamišljamo najgore jer volimo svoju decu. Brinemo jer nam je stalo. Ali ponekad, istina iza zatvorenih vrata je jednostavna i prelepa.
Nema tajni, nema razloga za zabrinutost. Samo dvoje dece koja pomažu jedno drugom, uče i dele popodne puno strpljenja i prijateljstva.
Poverenje često donosi mir i radost — dovoljno je da odlučimo da verujemo.
