Majka me je ostavila zbog nove porodice a godinama kasnije pojavila se na mojim vratima sa jednim zahtevom

Imala sam deset godina kada se moja majka ponovo udala i preko noci sam prestala da budem njeno dete. Ona je to zvala novi pocetak. Novi muz. Nova kuca. A ubrzo i nova beba. Decak koga je zvala savrsenim sinom.

Secam se kako stojim na pragu te svetle kuce sa malim koferom u ruci i gledam je kako drzi bebu kao da je napokon dobila sve sto je zelela. Mene jedva da je pogledala. Nedelju dana kasnije rekla je da bi bilo bolje da neko vreme ostanem kod bake.

Baka nije oklevala. Otvorila mi je vrata sirom. Izbacila je masinu za sivenje iz male sobe da bih imala svoj prostor i uspavala me u krevetu koji je mirisao na lavandu i sigurnost. Kada sam plakala brisala mi je suze i govorila recenicu koju sam nosila ceo zivot. Ljubav ne bira favorite.

Sa jedanaest godina pozvani smo na ono sto je majka nazvala porodicnom vecerom. Obukla sam najbolju haljinu. Baka mi je isplela kosu. Danima sam pravila cestitku rucno pisuci Volim te mama najlepse sto sam znala. Zamislila sam njen osmeh. Zagrljaj. Pomisao da ce shvatiti da sam joj nedostajala.

Cim smo usli u kucu prosla je pored mene i podigla mog brata u narucje. Smejala se. Ljubila ga. Zvala ga svojim cudom. Ja sam stajala sa strane nevidljiva.

Tokom dezerta skupila sam hrabrost i pruzila joj cestitku. Ruke su mi drhtale. Rekla sam da sam to napravila za nju. Pogledala ju je na trenutak i bez razmisljanja dala mom bratu kao igracku. Odmahnula je rukom bez zlobe ali i bez topline i rekla da joj ne treba jer vec ima sve sto zeli.

Tog trenutka nesto u meni se ugasilo. To je bio poslednji put da sam pokusala.

Posle toga vise nije bilo poseta. Nije bilo cestitki. Ona se preselila. Ja sam odrasla. Baka je postala sve. Moj oslonac. Moj dom. Naucila me je da kuvam da stedim da se nosim sa razocaranjem bez gorcine. Kada su me pitali za majku govorila sam da zivim sa bakom. Bilo je jednostavnije.

Baka je preminula kada sam imala trideset dve godine. Izgubiti je znacilo izgubiti tlo pod nogama. Sahranila sam zenu koja me je odgajila i koja me je izabrala kada moja majka nije. Posle sahrane vratila sam se u tihu kucu punu secanja i tuge.

Tri dana kasnije neko je pokucao na vrata.

Otvorila sam i srce mi se stegnulo. Stajala je moja majka. Starija. Umornija. Nesigurna. Izjavila je saucesce i posle kratke pauze rekla zasto je dosla. Htela je da razgovara o kuci.

Objasnila je da je baka sve ostavila meni. Kucu. Ustedjevinu. Sve. Njena briga nije bila tuga vec strah. Rekla je da to nije fer. Da je ona bakina cerka. Da porodica treba da bude na prvom mestu.

Saslusala sam je mirno. Kada je zavrsila rekla sam joj recenicu koju sam cekala decenijama. Rekla sam da je baka izabrala porodicu i da je izabrala onu koja je ostala.

Moja majka tada nije imala sta da kaze. Zatvorila sam vrata polako.

I po prvi put u zivotu nisam se osecala kao greska.

Ova prica nije o osveti vec o granicama. O tome da ljubav ne zavisi od krvi vec od prisutnosti. Ljudi koji ostanu kada je tesko postaju porodica. A ponekad najveca snaga dolazi tek kada shvatimo da nismo bili problem. Bili smo samo dete koje je zasluzilo ljubav.