Ultimatum pre našeg „novog početka“

Zovem se Eliz Monro i dugo sam verovala da „biti zrela“ u vezi znači gutati svako osećanje koje bi nekome moglo biti neprijatno.

Noć kada sam prestala da verujem u to, ležala sam na kuhinjskom podu našeg novog stana nedaleko od Denvera, napola ispod sudopere, sa francuskim ključem u ruci, pokušavajući da popravim uporno curenje.

Ulazna vrata zalupila su se toliko snažno da su se ormarići zatresli.

Kada sam se izvukla ispod sudopere, moj muž Rajan stajao je na vratima, prekrštenih ruku, poput menadžera spremnog za ozbiljan razgovor. Vilica mu je bila stegnuta, a pogled zatvoren — onaj koji znači da je odluka već doneta.

„Moramo da razgovaramo o suboti“, rekao je.

Subota je bila naše okupljanje povodom useljenja. Dve nedelje smo planirali sve — grickalice, piće, plejlistu, temeljno čišćenje svakog ćoška stana u kojem smo živeli tri meseca. Prijatelji s posla, nekoliko komšija, ljudi iz njegove košarkaške ekipe. Na papiru, malo druženje. Za mene — prekretnica. Naš dom. Naš život.

Obrisala sam ruke o peškir i ustala.

„Šta je sa subotom?“ pitala sam.

Duboko je udahnuo.

„Pozvao sam nekoga važnog“, rekao je. „I treba mi da budeš smirena i zrela u vezi s tim. Ako ne možeš, možda ovo neće funkcionisati.“

U grudima mi se stegnulo. Ovo nije bio razgovor. Ovo je bilo upozorenje.

„Koga si pozvao?“ pitala sam.

„Savanu.“

Njegovu bivšu devojku. Onu s kojom je bio godinama pre mene. Čije se ime stalno provlačilo kroz njegove priče. Koju je i dalje pratio na mrežama jer je, kako je voleo da kaže, „blokiranje ljudi detinjasto“.

„Pozvao si bivšu na naše useljenje?“ pitala sam tiho.

„Da“, rekao je oštrije. „Savanu i mene veže prijateljstvo. Ako ti to smeta, možda nisi toliko samouverena koliko sam mislio.“

Zatim je dodao:

„Treba mi da se ponašaš kao odrasla osoba. Možeš li biti zrela ili ćemo imati problem?“

Odjednom je njegova odluka postala moj navodni nedostatak.

Videla sam scenario koji je već imao u glavi: ja se uznemirim, on me nazove dramatičnom, a on ispadne razuman.

Ali nisam rekla ništa od onoga što mi je bilo na jeziku. Umesto toga, duboko sam udahnula.

Obećanje da ću biti „zrela“

Spustila sam alat na pult i pogledala ga pravo u oči.

„Biću vrlo smirena i vrlo zrela“, rekla sam. „Obećavam.“

Glas mi se nije tresao.

Zbunjenost mu je na trenutak preletela licem.

„Stvarno? Nisi uznemirena?“

„Ako ti je važna, dobrodošla je“, odgovorila sam mirno.

Opustio se. Zadovoljan osmeh mu se razlio po licu.

„Znao sam“, rekao je. „Zato mi funkcionišemo. Nisi kao drugi ljudi koji od svega prave problem.“

Klimnula sam glavom.

Čim je otišao niz hodnik, izvadila sam telefon i napisala poruku Tari, mojoj prijateljici.

Da li ti je još uvek slobodna ona gostinska soba?

Odgovor je stigao odmah:

Uvek. Šta se dešava?

Objasniću u subotu. Možda će mi trebati gde da odsednem.

Ne moraš ni da pitaš. Dođi kad god treba.

On je želeo zrelost. Dobio ju je. Samo ne onu koju je očekivao.

Biranje sebe — iznova i iznova

Kasnije te večeri stajala sam u svom malom studiju sa valjkom za farbanje u ruci, dok je tiha muzika svirala u pozadini.

Popravljala sam sitne pukotine na zidu, prekrivala stare tragove. Stan je mirisao na svežu boju i na nešto drugo — možda na mogućnost.

Shvatila sam nešto jednostavno:

Nisam izgradila novi život oko onoga koga više nema.

Izgradila sam ga oko sebe.

Oko žene koja je otišla umesto da ostane i nazove to „zrelošću“.

Oko žene koja zna svoje granice.

Nekada najhrabrija i najzrelija stvar nije da se osmehuješ dok te nešto lomi.

Nekada je to da pogledaš nekoga u oči na sopstvenim vratima i kažeš:

„On je sada tvoj. Ja odlazim.“

I da potom izabereš sebe. Iznova. Bez povratka.