Najmanja ispovest u policijskoj stanici: Lekcija o krivici i nežnosti
Jednog popodneva, mala porodica ušla je u policijsku stanicu — majka, otac i njihova ćerka stara jedva dve godine. Lice deteta bilo je crveno od plača, oči natečene od suza. Čvrsto se držala za roditelje, vidno uznemirena. I oni su delovali zabrinuto, razmenjujući poglede kao da ni sami ne znaju kako da joj pomognu.
„Da li bismo mogli da razgovaramo sa policijskim službenikom?“ tiho je upitao otac recepcionera.
Recepcioner je zbunjeno trepnuo. „Izvinite… mogu li da pitam zbog čega?“
Muškarac je uzdahnuo i spustio glas.
„Naša ćerka danima ne prestaje da plače. Ne možemo da je smirimo. Stalno govori da mora nešto da prizna policiji. Ne jede, ne spava i ne ume da objasni mnogo više od toga. Znam da zvuči neobično i zaista nam je neprijatno… ali da li bi neki policajac mogao da odvoji minut?“
Jedan narednik u blizini je to čuo i prišao. Spustio se na nivo detetovih očiju.
„Imam nekoliko minuta“, rekao je blagim glasom. „Kako mogu da pomognem?“
Otac je odahnuo. „Hvala vam. Dušo, ovo je policajac. Možeš sada da mu kažeš.“
Devojčica je pažljivo posmatrala uniformu, šmrcajući.
„Da li ste vi stvarno policajac?“ upitala je tiho.
„Jesam“, nasmešio se. „Vidiš uniformu?“
Klimnula je glavom, duboko udahnula i prošaputala:
„Ja… ja sam uradila nešto loše.“
Policajac je zadržao smiren ton. „U redu. Slušam te.“
Usna joj je zadrhtala. „Hoćete li me kazniti?“
„Zavisi“, odgovorio je nežno. „Šta se desilo?“
Reči su se probijale kroz jecaje:
„Udari:la sam brata po nozi… jako. Sad ima mo:dricu. Nisam htela. Mnogo mi je žao.“
Na trenutak je zastao, a zatim mu je izraz lica omekšao. Nežno ju je privukao bliže.
„Tvom bratu će biti dobro“, rekao je umirujuće. „Modrice prođu. Važno je da razumeš da ne treba da udaramo druge, čak ni kad smo ljuti.“
Pogledala ga je širom otvorenih očiju.
„Stvarno će biti dobro?“
„Stvarno“, potvrdio je. „A sledeći put možeš da kažeš da si ljuta, umesto da udariš.“
„Hoću“, šapnula je.
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Devojčica je obrisala suze, zagrlila majku i po prvi put posle nekoliko dana — smirila se. U stanici se osetilo olakšanje, uz tihe osmehe onih koji su prisustvovali možda najmanjoj, ali i najiskrenijoj ispovesti tog dana.
Ponekad je sve što je detetu potrebno — potvrda da greška ne znači da je loše, već da uči kako da bude bolje.
