Može li katolkinja da se uda za muslimana? Evo šta propisuje Katolička crkva
Katolička crkva dopušta mogućnost braka između katolkinje i muslimana, ali za njegovu crkvenu valjanost postoje posebni uslovi. Važno pitanje jeste da li je drugi partner kršten, dok se posebna pažnja posvećuje očuvanju vere i budućem verskom vaspitanju dece.
O ovoj temi često se govori kroz porodična iskustva i običaje, zbog čega se crkvena pravila ponekad pogrešno predstavljaju. Tvrdnja da takav brak podrazumeva obavezan prelazak jednog partnera u drugu veru nije tačna. Ipak, potrebno je razlikovati nekoliko crkvenih pojmova i postupaka.
Za brak sa nekrštenom osobom potrebna je dispenza
Prema katoličkim propisima, brak katoličke osobe sa nekrštenim partnerom razlikuje se od braka dvoje krštenih hrišćana različitih crkvenih pripadnosti.
Ako muslimanski partner nije kršten, postoji kanonska prepreka različitosti vere. Za valjano sklapanje braka prema katoličkom pravu potrebna je dispenza, odnosno oslobađanje od te prepreke koje daje nadležna crkvena vlast.
Katekizam Katoličke crkve ovu razliku jasno navodi: za mešoviti brak dvoje krštenih potrebna je izričita dozvola, dok je za brak sa nekrštenom osobom dispenza potrebna za samu valjanost braka.
Šta katolička strana obećava?
Kanon 1125 propisuje da katolička strana izjavi spremnost da otkloni opasnosti od napuštanja vere. Takođe treba iskreno da obeća da će učiniti sve što je u njenoj moći da sva deca budu krštena i vaspitana u Katoličkoj crkvi.
Drugi partner mora blagovremeno biti upoznat sa tim obećanjem i obavezama. Od njega se ne traži isto obećanje niti obavezno prihvatanje katoličke vere.
Oboje treba da budu poučeni o svrsi i osnovnim svojstvima braka, koje nijedno od njih ne sme isključiti. Obećanje katoličke strane odnosi se na njeno iskreno nastojanje i delovanje, a nije garancija budućeg ishoda.
Brak sa pravoslavnim partnerom predstavlja drugačiji slučaj
Kada su oba partnera krštena, kao kod katolkinje i pravoslavnog muškarca, ne primenjuje se ista prepreka koja postoji kod braka sa nekrštenom osobom.
U katoličkim propisima to se smatra mešovitim brakom, za koji je potrebna odgovarajuća dozvola. Zato izraze „dozvola“ i „dispenza od različitosti vere“ ne treba koristiti kao da označavaju isti postupak.
O čemu treba razgovarati pre venčanja?
Pored crkvene pripreme, budućim supružnicima može pomoći konkretan razgovor o životu koji planiraju. Važno je da objasne šta im znače verski obredi, praznici, odlazak u bogomolju i učestvovanje u običajima šire porodice.
Posebno treba razgovarati o deci: kakva očekivanja imaju u vezi sa krštenjem, verskom poukom i upoznavanjem porodičnih tradicija. Neizgovorena očekivanja mogu kasnije postati povod za nesporazume.
Korisno je razjasniti i granice prema rodbini. Stavovi roditelja i porodični običaji mogu imati veliki značaj za par, ali ne predstavljaju automatski zvanične verske propise.
Za objašnjenje potrebne dokumentacije i postupka najbolje je blagovremeno razgovarati sa nadležnim katoličkim župnikom. Ovaj prikaz odnosi se na katolička pravila; pitanja islamskog verskog obreda i građanskog sklapanja braka potrebno je razmotriti zasebno.
