Lekari su očekivali sedmorke, a onda su u porođajnoj sali otkrili još jedan otkucaj srca

Porodica Karter mesecima se pripremala za dolazak sedmoro dece. Kupili su sedam auto-sedišta, izabrali sedam imena i pokušali da se pripreme za život koji će se preko noći potpuno promeniti. Međutim, tek kada je sedma beba rođena, lekar je pogledao monitor i izgovorio rečenicu koju niko u sali nije očekivao: „Postoji još jedan otkucaj srca.“

Porođaj je već dugo trajao, a majka je bila iscrpljena i jedva svesna svega što se oko nje događalo. U sali su se čuli plač novorođenčadi, glasovi medicinskog osoblja i zvukovi aparata koji su pratili stanje beba.

Kada je rođeno sedmo dete, prostorijom je nakratko zavladalo olakšanje. Uprkos izuzetno rizičnoj trudnoći, sve bebe bile su žive i nalazile su se pod nadzorom neonatologa.

Tada je akušer ponovo pogledao monitor.

„Postoji još jedan otkucaj srca“, rekao je.

Majka je najpre pomislila da ga nije dobro čula.

„Šta?“

Lekar se približio ekranu i potvrdio da se u materici nalazi još jedna beba. Medicinska sestra, vidno iznenađena, upitala je da li to znači da postoji i osmo dete.

Lekar je kratko potvrdio i zatražio da se odmah pripremi još jedna neonatalna stanica.

Olakšanje je u trenutku zamenila nova borba

Atmosfera u sali potpuno se promenila. Medicinsko osoblje ponovo se pokrenulo, pozvan je dodatni neonatalni tim, a majci su prilagođene infuzija i terapija.

Njen suprug Danijel, koji je tokom porođaja stajao pored nje, čvrsto joj je držao ruku. I on je bio potpuno zatečen, jer su im lekari tokom čitave trudnoće govorili da očekuju sedmoro dece.

Prema objašnjenju medicinskog tima, osma beba bila je postavljena drugačije od ostalih. Zbog neuobičajeno velike gužve u materici i preklapanja položaja fetusa bilo ju je izuzetno teško razlikovati na prethodnim snimanjima.

Sada, međutim, nije bilo nikakve sumnje da postoji još jedno dete.

Problem je bio u tome što je njegov srčani ritam počeo da pada.

Lekari su morali brzo da reaguju. Danijel je poljubio suprugu u čelo, a naredni trenuci za nju su se pretvorili u niz svetala, glasova i užurbanih pokreta medicinskog osoblja.

Kada je osma beba konačno rođena, nije se čuo plač.

Ta tišina bila je strašnija od svega što je majka do tada doživela.

„Zašto ne plače?“, pitala je.

Niko nije imao vremena da joj odmah odgovori. Nekoliko lekara okupilo se oko sićušnog tela na drugom kraju prostorije. Majka nije mogla da vidi lice deteta, niti da zna da li je živo.

A onda se začuo veoma tih zvuk.

Bio je slab, gotovo poput mjauka mačeta, ali je ipak bio plač.

Jedna od medicinskih sestara okrenula se prema roditeljima i saopštila im da osma beba diše.

Devojčica je imala manje od jednog kilograma

Nakon početne stabilizacije lekar je prišao roditeljima. Objasnio im je da je devojčica živa, ali znatno manja od ostalih beba i da joj je potrebna pomoć pri disanju.

Imala je nešto manje od 900 grama.

Kada je Danijel upitao da li će preživeti, lekar nije želeo da daje obećanja. Njeno stanje bilo je ozbiljno i naredni sati mogli su biti presudni.

Devojčica je odmah prebačena na odeljenje intenzivne neonatalne nege, gde se već nalazilo nekoliko njenih sestara i braće.

Naredna 24 sata roditeljima su delovala beskrajno. Mesecima su se molili da svih sedmoro očekivanih beba preživi porođaj. Sada su se molili za njih osmoro.

Sledećeg jutra majka je u invalidskim kolicima odvezena na odeljenje neonatologije. Već je videla neke od svojih beba, sićušne i okružene cevčicama, žicama i monitorima.

Kada je stigla do poslednjeg inkubatora, ugledala je osmu devojčicu.

Bila je toliko mala da je delovala gotovo nestvarno.

Medicinska sestra otvorila je pristup inkubatoru i rekla majci da može da je dodirne. Kada je pružila ruku, devojčica je svojim sićušnim prstima jedva obuhvatila vrh njenog malog prsta.

Taj slabi stisak bio je dovoljan da majka zaplače.

Sedam imena je bilo spremno, ali osmo nije postojalo

Roditelji su tokom trudnoće izabrali imena za četiri devojčice i tri dečaka. Osma beba bila je još jedna devojčica, a za nju nisu imali pripremljeno ime.

Dok je posmatrala njenu ruku koja se grčevito držala za njen prst, majka je izgovorila:

„Hope.“

Na engleskom jeziku ta reč znači „nada“.

Danijel je ponovio ime, a odluka je odmah bila donesena. Njihova neočekivana ćerka zvaće se Hope, jer je upravo nada bila ono što im je u tom trenutku bilo najpotrebnije.

Vest o rođenju osmorki ubrzo je privukla pažnju javnosti. Novinari su želeli intervjue i fotografije, dok su se mnogi pitali kako je moguće da osma beba nije primećena tokom trudnoće.

Bolnica je pregledala ranije snimke i objasnila da je praćenje trudnoće sa tako velikim brojem plodova izuzetno složeno. Bebe su menjale položaje, njihova tela su se preklapala, a ograničen prostor otežavao je precizno razlikovanje svakog fetusa.

Roditeljima objašnjenje više nije bilo najvažnije. Njihov svet sveo se na osam inkubatora, rezultate pregleda i osam sićušnih grudnih koševa koji su se podizali i spuštali.

Najveću brigu izazivala je Hope.

Poziv iz bolnice kojeg se svaki roditelj plaši

Kada je imala dve nedelje, Hope je dobila infekciju. Njena majka se prvi put nakratko vratila kući kada je zazvonio telefon.

Iz bolnice su joj rekli da bi ona i suprug trebalo odmah da dođu.

Po dolasku su zatekli ćerku okruženu lekarima. Bilo joj je potrebno više kiseonika, a njeno već krhko stanje dodatno se pogoršalo.

Majka je položila ruku na providni zid inkubatora i tiho joj rekla:

„Već si jednom iznenadila sve. Uradi to ponovo.“

Narednih 48 sati bilo je kritično. Terapija je, međutim, počela da deluje. Parametri su se postepeno popravljali, disanje se stabilizovalo, a devojčica je ponovo počela da dobija na težini.

Njena braća i sestre u međuvremenu su jedno po jedno napuštali bolnicu. Najpre Ema, zatim Noa, Ava, Lukas, Mia, Grejs i Bendžamin.

Porodična kuća pretvorila se u kombinaciju velikog vrtića i malog odeljenja za negu. Prijatelji su donosili hranu, baka se privremeno uselila u gostinsku sobu, a Danijelovi roditelji dolazili su svakog popodneva.

Roditelji su napravili precizne tabele hranjenja jer drugačije nisu mogli da zapamte ko je jeo, kada i koliko. Spavali su u intervalima od po devedeset minuta, a majka je kasnije priznala da je ponekad odlazila u prostoriju za veš samo kako bi pronašla nekoliko minuta tišine.

U kući je ipak ostao jedan prazan krevetac.

Pripadao je Hope.

Posle 87 dana stigla je vest koju su čekali

Hope je u bolnici provela 87 dana. Jednog oktobarskog jutra lekar je ušao u njenu sobu nasmejan i upitao roditelje kada bi želeli da odvedu ćerku kući.

Majka u prvi mah nije razumela pitanje.

Devojčica je konačno bila dovoljno stabilna da napusti bolnicu.

Tri dana kasnije roditelji su je preneli preko praga. Njeno sedmoro braće i sestara već je bilo u kući. Kada su je položili u krevetac koji ju je mesecima čekao, svih osmoro dece prvi put se našlo pod istim krovom.

Pred porodicom su i dalje bile godine pregleda, terapija i neizvesnosti. Dvoje dece išlo je na fizikalnu terapiju, dok je Hope imala redovne kontrole disajnih organa. Uz sve to dolazili su umor, finansijski pritisak i svakodnevni izazovi podizanja osmoro dece istog uzrasta.

Vremenom su, međutim, prestali da budu samo „osmorke“ o kojima su pisali mediji. Svako dete razvilo je sopstvenu ličnost.

Ema je zavolela knjige, Noa je rastavljao predmete kako bi otkrio kako rade, Ava je neprestano pričala, a Lukas je bio miran i povučen. Mia je volela životinje, Grejs je plesala pre nego što je naučila pravilno da hoda, dok je Bendžamin postao porodični šaljivdžija.

Hope nije volela kada bi je ljudi predstavljali kao „čudesnu bebu“.

Kada ju je učiteljica jednom tako najavila na školskom događaju, prekrstila je ruke i odlučno rekla:

„Moje ime je Hope.“

Stari ultrazvučni snimak postao je porodična šala

Na njihov deseti rođendan Danijel je pronašao stare snimke ultrazvuka. Deca su se okupila oko kuhinjskog stola i počela da ih posmatraju.

Bendžamin je pokušao da izbroji bebe, a zatim zbunjeno upitao gde se nalazi Hope.

„Očigledno sam se krila“, odgovorila je.

Kada ju je Noa upitao da li se krila od lekara, ona je pokazala prema braći i sestrama.

„Krila sam se od svih vas. Čula sam šta me čeka.“

Porodica je prasnula u smeh.

Za decu je priča o osmoj bebi vremenom postala zabavna porodična anegdota. Za njihove roditelje zauvek je zadržala i drugu stranu – sećanje na tišinu pre prvog plača, inkubator, infekciju i 87 dana čekanja.

Danas su sva deca tinejdžeri. Kuća je i dalje bučna, frižider se prazni neverovatnom brzinom, rančevi su svuda, a neko uvek traži punjač ili čeka da se oslobodi kupatilo.

Danijel na svakom zajedničkom rođendanu ponavlja istu šalu:

„Planirali smo budžet samo za sedmoro.“

Hope mu uvek odgovara:

„Trebalo je bolje da brojite.“

Ipak, kada kuća konačno utihne, njihova majka se ponekad vrati mislima u porođajnu salu. Seti se sedmog plača, olakšanja koje je trajalo svega nekoliko trenutaka i lekara koji je gledajući monitor izgovorio jednu reč:

„Sačekajte.“

Tada joj je to bila najstrašnija reč koju je ikada čula. Verovala je da znači da je nešto krenulo po zlu.

Umesto toga, značila je da njihova porodica još nije potpuna.

Postojao je još jedan otkucaj srca, još jedno sićušno lice i još jedna devojčica koja se borila da stigne na svet.

Mesecima su se pripremali za sedmoro dece, ali život je za njih sačuvao još jedno iznenađenje.

Njeno ime bilo je Hope – Nada.