Izbegli su iz Bijeljine, a deset godina kasnije vratili se pred svoju kuću: Čovek koji je tamo živeo iznenadio ih je postupkom

Ovo je književno obrađena priča zasnovana na nepotvrđenoj medijskoj ispovesti. Identiteti učesnika i pojedinosti događaja nisu nezavisno potvrđeni.

Kada je bošnjačka porodica 1992. godine napustila Bijeljinu, nije znala koliko će dugo biti odsutna.

Odlazili su da bi pronašli sigurnost. Iza njih ostala je kuća u kojoj su odrastala deca, dvorište koje su uređivali i stvari za koje nije bilo mesta u prtljagu.

Nisu mogli da ponesu čitav život.

U Nemačkoj su dobili priliku da počnu iznova. Trebalo je pronaći posao, naučiti jezik i razumeti pravila sredine u kojoj se gotovo ništa nije podrazumevalo. Deca su se prilagođavala školi, a odrasli pokušavali da svakodnevnim obavezama daju nekakav red.

Vremenom su upoznali nove ljude i stekli nove navike. Ipak, razgovori o kući u Bijeljini nisu prestajali.

Ponekad bi ih pokrenula fotografija. Ponekad miris nekog jela. Nekada bi bilo dovoljno da neko pomene ulicu kojom su nekada svakodnevno prolazili.

Najčešće nisu imali odgovor na pitanje u kakvom je stanju njihov dom.

Put prema kući

Približno deset godina nakon odlaska odlučili su da ponovo posete Bijeljinu.

Povratak nije bio jednostavno putovanje do poznate adrese. Približavali su se mestu koje su pamtili veoma jasno, a istovremeno nisu znali koliko se ono promenilo.

Pitali su se da li je kuća čitava. Da li u njoj neko živi. Hoće li im susret sa nekadašnjim domom doneti olakšanje ili novu bol.

Kada su stigli, prvo su primetili uređeno dvorište.

Zidovi su bili okrečeni. Kuća nije izgledala napušteno. Neko je o njoj vodio računa.

To saznanje donelo im je olakšanje, ali i novu neizvesnost. Iza vrata koja su nekada otvarali svojim ključem sada je živeo nepoznat čovek.

Dve porodice sa iskustvom izbeglištva

Prema prenetoj ispovesti, čovek koji ih je dočekao bio je Srbin iz Tuzle. I on je tokom rata napustio dotadašnje mesto stanovanja i u Bijeljini pronašao smeštaj.

Pre susreta nisu poznavali jedni druge.

Porodica pred kapijom videla je svoju kuću. Čovek unutra nalazio se u prostoru u kojem je, posle sopstvenog odlaska, pokušao da uspostavi svakodnevni život.

Njihove okolnosti nisu bile iste, ali su obe strane znale kako izgleda napustiti poznato mesto i nastaviti život negde drugde.

Upravo zato prvi razgovor bio je važan.

Trebalo je objasniti ko su, kada su otišli i zbog čega su došli. Trebalo je i saslušati čoveka koji je u međuvremenu živeo pod njihovim krovom.

Ponudio je da prepusti kuću vlasnicima

Najvažniji trenutak priče nije bilo saznanje da je kuća sačuvana, već način na koji je njen tadašnji stanar reagovao.

Prema porodičnom kazivanju, kada je saznao da pred njim stoje vlasnici, ponudio je da se iseli i omogući im da ponovo preuzmu dom.

Nije opisano protivljenje niti pokušaj da se njihov povratak pretvori u sukob.

Za porodicu koja je godinama živela daleko to je značilo veliko olakšanje. Pred put su razmišljali o brojnim mogućim teškoćama, a sada su razgovarali sa čovekom spremnim da njihovu situaciju razume.

Dirnulo ih je i ono što su videli oko sebe.

Kuća je tokom njegovog boravka održavana. Prostor za koji su bili vezani uspomenama nije bio zapušten.

Ipak, sačuvani zidovi nisu mogli da vrate propuštene godine. Deca su odrasla daleko od svog nekadašnjeg dvorišta, a roditelji su nosili sećanje na odlazak koje se nije moglo izbrisati jednim povratkom.

Mogli su, međutim, ponovo da uđu u kuću i razmišljaju o njenoj budućnosti.

Zahvalnost koja je prerasla u prijateljstvo

Prema završetku ispovesti, kontakt se nije završio predajom kuće.

Porodica nije zaboravila čovekovu spremnost da sarađuje, niti način na koji je održavao njihov dom. Iz razgovora o kući postepeno su nastali razgovori o životu, porodici i godinama provedenim van mesta iz kojeg su potekli.

Tako se, kako priča navodi, razvilo prijateljstvo.

Ono nije zahtevalo da zaborave sopstvena iskustva ili da se slože u svemu. Bilo je dovoljno da jedni druge saslušaju i postupe korektno u trenutku koji je za obe strane bio osetljiv.

Priča čije pojedinosti ostaju nepotvrđene

U objavljenom kazivanju nisu navedeni puni identiteti učesnika, dokumentacija o kući niti nezavisne izjave obe strane. Nije detaljno objašnjeno ni kako je organizovano iseljenje i kasnije korišćenje objekta.

Zato ovu ispovest treba čitati kao prenetu ličnu priču, bez dodavanja navodnih dokaza, preciznih razgovora ili događaja koji nisu opisani.

U njenom središtu ostaje jednostavan susret: porodica se posle deset godina vratila pred svoj dom, a čovek koji je tamo živeo prihvatio je da razgovara i prepusti im kuću.

Prema njihovom kazivanju, upravo je taj postupak omogućio da susret kojeg su se pribojavali postane početak jednog prijateljstva.