Priča o odrastanju, skromnosti i zahvalnosti
Kada sam imao oko deset godina, provodio sam leta i zime sa drugom iz inostranstva koji bi redovno dolazio kod našeg zajedničkog komšije. Bio je iz imućne porodice, i to se moglo primetiti po svemu – od načina na koji je živeo do odnosa u njegovoj porodici.
Jednog dana smo se dogovorili da odemo u igraonicu da igramo na PlayStationu. Pre nego što smo krenuli, svratili smo kod njegovih roditelja, gde su sedeli i razgovarali sa mojom mamom. Pred njima sam pitao majku da mi da novac. Vadila je iz novčanika sitnije novčanice – po 10 i 20 dinara – dok nije skupila oko 200 dinara. Njegova majka je, s druge strane, iz džepa izvadila veliki svežanj novčanica i bez razmišljanja mu dala sve, uz pitanje: “Hoće li ti to biti dovoljno?”
Sećam se pogleda moje majke. Diskretnog, ali snažnog. U tom trenutku sam, iako dete, mogao da naslutim njenu brigu i osećaj nemoći.
Kad smo se vratili kući, rekao sam joj: “Mama, nemoj da budeš tužna. Kad porastem, ja ću raditi i pomagati tebi.” Zagrlila me je i oboje smo zaplakali.
Danas, kada radim i imam dovoljno sredstava da sebi i drugima priuštim mnogo više nego što mi je tada bilo dostupno, s vremena na vreme se setim tog trenutka. Tada svratim u cvećaru, kupim buket i posetim je – kao tihi znak zahvalnosti i ljubavi koja nikada ne bledi.
