Rat ih je odveo na suprotne strane, a njihov susret obišao je region: Iza snimka Saše i Mirzeta postoji i važan kontekst

Susret dvojice predratnih poznanika iz Sarajeva ponovo se širi društvenim mrežama kao poruka da i posle rata može ostati prostor za razgovor. Međutim, uz emotivne kadrove važno je navesti i činjenice iz kasnijih sudskih postupaka koje bitno menjaju način na koji se snimak posmatra.

Saša Baričanin i Mirzet Ibragić poznavali su se pre rata u Bosni i Hercegovini. Rat ih je odveo na suprotne strane, a njihov kasniji susret na liniji razgraničenja ostao je zabeležen kamerom.

U objavama koje poslednjih dana kruže internetom navodi se da je snimak nastao 1997. godine na prostoru između Republike Srpske i Federacije BiH. Ipak, dokumentarni film „Kolateralna greška“, u kojem su prikazani njihovi susret i razgovor, prema dostupnim filmskim podacima objavljen je još 1996. godine. Zbog toga tačno datiranje kadrova iz objava na društvenim mrežama treba uzeti sa rezervom.

Susret ispunjen šalom, ali i ratnim ranama

Na snimku se vidi kako se nekadašnji poznanici pozdravljaju prisno, uz međusobna zadirkivanja i izraze koji danas mogu zvučati uvredljivo, ali su u njihovom razgovoru izgovoreni u tonu stare, grube šale.

Posle prvih reči pozdravili su se i poljubili tri puta. Raspitivali su se o porodicama, životu nakon rata i okolnostima u kojima su se našli.

Na trenutke je izgledalo kao da se rat nije dogodio. Međutim, njihov razgovor ubrzo je pokazao koliko su sukob i njegove posledice promenili njihove živote.

Obojica su govorila o ranjavanjima i ljudima koje su izgubili. Pomenuli su i činjenicu da su tokom rata pripadali suprotstavljenim stranama.

Uprkos teškim temama, razgovor nije prerastao u sukob. Umesto optužbi, usledile su reči koje su postale najpoznatiji deo snimka:

„Samo nek je prestalo da se puca.“

U toj kratkoj rečenici bila je sadržana želja da se nasilje više nikada ne ponovi.

„Živeti se mora“

Ibragić je tokom susreta poručio da život mora da se nastavi i da je najvažnije što je prestala pucnjava. Baričanin je odgovorio da je ono što se dogodilo ostalo u prošlosti.

Razmenili su i cigaretu, nastavili da se šale i govorili o potrebi da se čovek prilagodi novim okolnostima.

Prema medijskim tekstovima koji prenose sadržaj snimka, Baričanin je govorio da je tokom rata ranjen tri puta i da mu je brat poginuo. Tvrdio je i da je posle rata morao da napusti kuću i život nastavi u prikolici.

Posebno mu je, kako je rekao, nedostajalo društvo iz predratnog Sarajeva.

Upravo zbog tog tona snimak se godinama deli kao primer susreta dvojice ljudi koje je rat razdvojio, ali koji su uspeli ponovo da razgovaraju.

Važan deo priče koji se često izostavlja

Međutim, priča o ovom susretu ne može odgovorno da se prenese bez činjenice da je Saša Baričanin godinama kasnije pravosnažno osuđen za zločine protiv čovečnosti.

Prema zvaničnim podacima Suda Bosne i Hercegovine, postupak protiv Baričanina pravosnažno je okončan 28. marta 2012. godine. Osuđen je na 18 godina zatvora.

Sud ga je proglasio krivim za učešće u ubistvu troje civila, kao i za silovanje i držanje jedne osobe u ropstvu tokom jula 1992. godine na području sarajevske Grbavice.

Ta činjenica ne menja ono što se vidi na samom snimku – dvojica nekadašnjih poznanika razgovaraju posle rata i izražavaju želju da se više ne puca. Međutim, ona menja širi kontekst i sprečava da se video predstavlja kao jednostavna i potpuno bezazlena priča o pomirenju.

Ljudskost ne briše odgovornost

Susret Baričanina i Ibragića može da se posmatra kao dokaz da ljudi čak i posle sukoba mogu da razgovaraju. Ipak, razgovor i lično pomirenje ne mogu da izbrišu odgovornost za počinjene zločine niti patnju žrtava.

Obe činjenice mogu postojati istovremeno.

Snimak može da nosi poruku da rat ne mora zauvek da odredi svaki budući susret. Istovremeno, sudski utvrđene činjenice moraju ostati sastavni deo priče, naročito kada se govori o osobi pravosnažno osuđenoj za zločine protiv čovečnosti.

Zbog toga ovaj video nije samo priča o dvojici predratnih poznanika koji su se sreli posle rata. On je i podsetnik koliko su ratne biografije složene i koliko pažljivo treba pristupati snimcima koji se na društvenim mrežama prikazuju bez potpunog konteksta.

Poruka koja ostaje važna

Rečenica da je najvažnije što je prestala pucnjava i danas nosi snažnu poruku.

Mir omogućava ljudima da ponovo razgovaraju, da traže odgovore i pokušaju da obnove život. Ali trajan mir zahteva i istinu, odgovornost i poštovanje prema žrtvama.

Zato se priča o Saši Baričaninu i Mirzetu Ibragiću ne može svesti samo na šalu, cigaretu i tri poljupca na liniji razgraničenja.

Ona pokazuje da čovek može poželeti kraj nasilja, ali i da takva želja ne poništava ono što je prethodno učinjeno.

Najvažnija poruka nije da prošlost treba zaboraviti, već da se nasilje nikada ne ponovi – uz potpuno poštovanje istine i sudski utvrđenih činjenica.